AI i „death by a thousand subscriptions"

Postoji jedan novi oblik tehnološkog troška koji se ne oseća posebno teško, sve dok ne saberete sve račune.

Naime, pojavom AI-a stiglo je mnoštvo rešenja za svakodnevni rad, i svako od njih deluje kao nešto što vam je baš potrebno. A upravo tu nastaje problem. Jedan alat košta 10 evra mesečno, drugi 15, treći 20. Četvrti je „samo" 8. Peti ima bolji model, pa je opet 20. Onda zatreba nešto za slike, nešto za video, kod, istraživanje, prezentacije, automatizaciju.

Svaka od tih pretplata sama za sebe izgleda sasvim razumno, ali ih retko koristimo jednu po jednu. U IT svetu za to postoji izraz „death by a thousand subscriptions": mnogo sitnih mesečnih troškova, nijedan veliki, a zajedno pojedu pristojan deo budžeta.

Cena nije pravo pitanje

Većina AI servisa zapravo nije skupa. Ako vam alat od 10-20 evra štedi nekoliko sati rada mesečno, isplati se bez razmišljanja.

Pitanje nije da li taj alat vredi tih 20 evra. Pitanje je koliko različitih alata treba da platite da biste završili jedan običan posao. Danas lako dođete do jednog servisa za pisanje, drugog za istraživanje, trećeg za slike, četvrtog za video, petog za glas, šestog za dizajn, sedmog za kod i osmog za automatizaciju. Svaki ima svoj nalog, svoj interfejs, svoje limite, svoje kredite i svoj način naplate.

AI je trebalo da nam olakša posao, a često ispadne da smo dobili još jedan posao: održavanje svih tih alata.

Nekad jedan program, sad gomila servisa

U prethodnomčlanku sam povukao paralelu između pojave Adobe Photoshopa i veštačke inteligencije. Obe stvari su nastale da ljudima olakšaju posao i skrate put od ideje do gotovog rezultata. Ono što je nekad zahtevalo sate ručnog rada odjednom se radi za nekoliko klikova. I obe su na početku izazvale isti strah, da će zameniti ljude koji se time bave, a na kraju su postale alat u rukama onih koji ga znaju da iskoriste.

Ali dok je Photoshop vremenom postao jedan veliki paket u kome je sve na dohvat ruke, kod AI-a se dešava suprotno. Umesto jednog alata koji radi mnogo stvari, imamo desetak specijalizovanih servisa, od kojih je svaki odličan u svojoj užoj oblasti. Zato smo mi postali oni koji sve to spajaju. Tekst napišete u jednom alatu, prebacite ga u drugi, tamo napravite sliku, obradite je u trećem, vratite se u prvi da ispravite tekst, izvezete fajl i otvorite četvrti za video. Uz sve to ide nekoliko pretplata.

To je u suštini AI toolchain, samo za običnog korisnika, koji bi najradije samo završio posao.

„Samo još jedan alat"

Tu je i psihologija. Novi alat uvek deluje jeftino. „Samo 10 dolara." Ako uštedi par sati, odluka je laka. Pa dođe sledeći, „samo još 15". Pa sledeći, „samo 12".

Mozak svaku od tih odluka vidi zasebno, pa nijedna ne deluje dramatično. Tek kad se sve sabere na kraju meseca, ispadne 150, 200 ili 300 evra. To više nije sitnica nego ozbiljna stavka u ličnom ili firminom budžetu.

Plaćamo i ono što ne koristimo

Mnogi ljudi ne koriste svaki alat dovoljno da bi puna pretplata imala smisla. Jedan mesec danima radite sa generatorom videa, sledeći mesec vam uopšte ne treba, a pretplata i dalje teče. Neki alat otvorite tek par puta mesečno, neki vam treba samo za jedan projekat, a neki plaćate zbog jedne funkcije koju koristite jednom nedeljno.

Na kraju plaćate pristup stvarima koje većinu vremena samo stoje. Zato je možda bolje pitanje od „koji je najbolji AI alat" ono drugo: da li nam stvarno treba 15 različitih alata?

Ljudi ne žele alat, žele rezultat

Zato mislim da sledeći veliki korak u AI softveru neće doći od alata koji ima još jedan model ili još jednog chatbota. Pobediće onaj koji vas oslobodi razmišljanja o tome šta koristite.

Umesto da planirate da vam treba alat A, pa B, pa C, trebalo bi da možete jednostavno da kažete: „Treba mi prezentacija." Sistem u pozadini odlučuje koji model ili servis radi tekst, koji slike, koji analizu podataka, a koji završnu obradu. Ljudi ne bi trebalo da kupuju kolekciju alata, već gotov rezultat.

**Prostor za AI platforme**

Tu se otvara mesto za proizvode drugačijeg tipa: ne još jedan zasebni alat, već platforma koja ih spaja. Jedan interfejs, jedan nalog i, u najboljem slučaju, jedna pretplata. U pozadini bi se kombinovali različiti modeli i servisi za tekst, programiranje, slike, video, transkripciju, pretragu i automatizaciju, a korisnik ne mora ni da zna šta tačno radi ispod haube.

Ideja nije nova. Operativni sistemi, cloud platforme i poslovni softver decenijama rade istu stvar i sakrivaju složenost iza jednostavnijeg interfejsa.

Ali infrastruktura košta

Naravno, ni to nije čarobno rešenje. Ako platforma koristi desetak komercijalnih API-ja, neko mora da ih plati, pa će verovatno postojati nekoliko modela naplate:

Jedna pretplata sa kreditima. Plaćate fiksnu mesečnu cenu i dobijate određenu količinu korišćenja. Najjednostavnije je, ali nije uvek najpravednije.
Plaćanje po potrošnji. Plaćate samo kad nešto zaista koristite, što ima smisla za one koji AI koriste povremeno.
Freemium. Osnovno je besplatno, a napredniji modeli i veća potrošnja se doplaćuju.
Paketi za profesije. Umesto „AI za sve", platforma je skrojena za određenu grupu. AI za marketing bi spojio pisanje, vizuale, oglase, SEO, istraživanje i analitiku. AI za programere bi spojio kod, debugging, dokumentaciju, testiranje i deployment. Tako ne plaćate deset proizvoda, već jedan kompletan workflow.

Možda nikad neće postojati jedan AI za sve

Često se priča o jednom velikom asistentu koji će raditi gotovo sve. Realniji mi se čini drugi scenario, u kome nijedan model nije najbolji u svemu, nego mnogo specijalizovanih modela zajedno rešava različite delove posla.

Ako je tako, najvrednije neće biti sami modeli nego orkestrator, sistem koji zna koji model da pozove i kada, koliko resursa da potroši, kako da spoji rezultate i kako da drži troškove pod kontrolom. Sledeća velika AI aplikacija možda neće biti još jedan model, već menadžer svih ostalih.

Od AI alata do AI operativnog sistema

Najveća promena je možda u načinu razmišljanja. Danas se pitamo koji nam alat treba. Sutra bismo mogli da se pitamo koji posao želimo da završimo. Prvi pristup organizuje svet oko softvera, a drugi softver oko čoveka i njegovog cilja.

Recimo da kažete: „Napravi mi landing page." Platforma sama sklopi tekst, slike, kod, SEO i objavljivanje. Kažete: „Analiziraj ovaj PDF i napravi prezentaciju." Sistem odradi OCR, analizu dokumenta, generisanje teksta i slajdova. Kažete: „Napravi kampanju za ovaj proizvod." Povežu se istraživanje, copywriting, vizuali, oglasi i analitika.

Jedan zahtev, više AI sistema, jedan rezultat.

Ipak, najbolja od svih je vizija koju sam imao na samom početku. AI sam pokupi podatke iz Google Analyticsa, na osnovu njih isprofiliše ciljnu grupu i te podatke pretvori u landing stranicu optimizovanu za prodaju, zajedno sa sales funnelom koji je skrojen baš za te ljude. Zatim sam postavi stranicu, pokrene oglase i prati kako se publika ponaša. Kad vidi šta ne radi, popravi naslov, ponudu ili redosled koraka, pa test ponovi, i to bez ijednog ručnog prebacivanja između alata.

Kupac više ne bi dobijao alat za izradu kampanje, već kampanju koja se sama uči i unapređuje. A to je upravo ono što AI treba da bude: ne još jedna stavka na mesečnom računu, nego posao koji je završen.

Možda pobeđuje jednostavnost, a ne cena

Ljudima obično nije problem da plate dobar alat. Smeta im kad moraju da plate deset njih, drže deset naloga, pamte deset lozinki, prate deset sistema kredita, uče deset interfejsa i svakog meseca se pitaju da li im neka pretplata još treba.

AI je obećao automatizaciju, a mi smo trenutno u pomalo apsurdnoj fazi u kojoj prvo moramo da naučimo da upravljamo celim ekosistemom alata da bismo nešto automatizovali. Zato „death by a thousand subscriptions" nije samo problem cene, već fragmentacije. Kad se tržište dovoljno rascepka, obično se pojavi sloj koji sve to povezuje.

Taj sloj bi mogao biti sledeća velika stvar u AI industriji: ne još jedan AI alat, već jedno mesto za sve AI alate.